НАШЕ СЕЋАЊЕ НА 24. МАРТ 1999. ГОДИНЕ

Историјски архив у Панчеву 24. марта сваке године изложбом обележава годишњицу почетка НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије. Ове године изложба неће бити одржана. Разлог је познат – пандемија вируса COVID-19.

На данашњи дан пре 22 годинe, почела је НАТО „интервенција” на Савезну Републику Југославију. То је, заправо, била агресија НАТО алијансе на једну суверену земљу, коју није одобрио Савет безбедности Уједињених нација. Према међународном праву – потпуно незаконита. Својим дејствима нецивилизована и брутална. Названа „Милосрдни анђео”. По својим последицама – окупациона, а здравствено далекосежна и погубна.

Тог 24. марта 1999, у 20.04, пала је прва бомба на Панчево и то на Фабрику авиона „Утва”. Само пуком срећом нико није погинуо будући да су у фабрици били радници друге смене. Нешто раније, пре него што је погођена Фабрика авиона „Утва”, гађани су војни положаји у близини Качарева.

Звук сирене био је наша свакодневница током 78 дана бомбардовања, пратио нас је и дању и ноћу. Сакрити се од њега није било могуће, био је свуда око нас, у граду, на селу, на улици, у кући, подруму, склоништу, једноставно свуда. Велики број наших суграђана дане је проводио у неком подруму или склоништу са сијалицом која се напајала из акумулатора, „кувалом” за кафу и понеком књигом. Како су дани одмицали, људи у склоништима имали су потребу да велико зло и неправду који су нас задесили учине подношљивијима и убрзо су се у склоништима појавиле гитаре, хармонике и друштвене игре. Већи део радно способног становништва наставио је да обавља редовне активности, како би град што нормалније функционисао у ненормалним условима који су нас незаслужено снашли. Највећи терет бомбардовања, када је цивилно становништво у питању, поднели су грађани запослени у јужној индустријској зони, „Електровојводини”, „Водоводу и канализацији”, „Утви” и још много других јавних и приватних предузећа. Нажалост, на тужне вести се није дуго чекало – 4. априла 1999. године, приликом бомбардовања Енергане у склопу Рафинерије нафте Панчево, живот су изгубила тројица радника који су тог дана били на радном месту. Поред њихових, исту бол и тугу, осетило је и 15 породица чији су очеви, браћа, синови, страдали бранећи земљу у редовима наше војске и полиције. Наша је обавеза да сећање на хероје не избледи. Панчево је за време бомбардовања претрпело велику материјалну штету, а еко-систем је трајно нарушен. Изнад Панчева је, приликом бомбардовања јужне индустријске зоне, забележено 10.500 пута веће присуство канцерогених материја од дозвољене количине, које проузрокују слабљење имунолошког система, разне врсте тумора, спонтане побачаје, урођене мане код деце, неизлечиве болести нервног система, као и разне друге болести. Све нас то и данас прати.

Сигурно су се многи од нас више пута питали зашто се све то десило и да ли је могло да се избегне. Они који себе називају цивилизованим Западом урадили су то под изговором да у Србији влада диктатура и да народ треба ослободити репресије, да се дешава прогон и етничко чишћење на југу наше земље. А шта је заправо било? Санкције које је још раније тај исти цивилизовани Запад наметнуо нашој земљи, имале су тобоже за циљ да приморају тадашњу власт да се преда, а сву суровост санкција највише је осетио обичан народ – ми. Ако народу не одговара власт или вођа који га представља, решење за то зове се избори. На крају, ако треба, и револуција, пуч, то је наша унутрашња ствар. Главни изговор је био наводно етничко чишћење и прогон 800.000 људи албанске националности с Косова и Метохије током 1998. године. Наведено подразумева да територију напуштају непрегледне колоне људи, а тако нечега није било. Истина је да су се колоне појавиле 1999, током бомбардовања, и да су људи бежали од бомби, у далеко мањем броју од наведеног. Све је то пажљиво припремано и сервирано светској јавности, чекала се кап која ће прелити чашу и оправдати НАТО интервенцију. Окупаторске трупе опколиле су нашу земљу са свих страна. Како је време пролазило, нестрпљење агресора било је све евидентније. Дошао је и тај дан, врхунац нестрпљења отелотворен је у исценираном наводном злочину у Рачку. Дато је „зелено светло” и бомбе су почеле да падају на нашу земљу. Током тих 78 дугих дана, поред војних, цивилизовани Запад за легитимне циљеве прогласио је и болнице, школе, мостове, пруге, возове, цивилне објекте, далеководе, фабрике, медијске куће, хемијску индустрију, амбасаде страних земаља… Укратко, све је постало легитиман циљ. Поред тога, легитимно је било и коришћење касетних бомби и бомби с осиромашеним уранијумом. Последице свега тога још дуго ћемо осећати, због радиоактивности коју емитује осиромашени уранијум. Такође, тада смо се упознали и с термином „колатерална штета”, који, када га изговори представник агресора, има за циљ да анулира почињени злочин. Животе грађана наше земље није однео само злочин, екоцид је тај који ће надмашити сам злочин и у будућности однети још више живота. Да ли је могло све то да се избегне? Није, као што није могло ни 1914. године, јер њима ниједан уступак није био довољно добар, а и где јефтиније складиштити нуклеарни отпад? Намеће се питање – имамо ли савезнике? Имамо, наш највећи савезник је време, историја је непогрешиво безброј пута доказала да је истина спора али достижна, и да свака империја има свој рок трајања.

Захваљујемо суграђанима Зорану Јовановићу Мачку, фотографу, репортеру „Вечерњих новости”, и Живојину Милановићу, фотографу, који су нам трајно уступили фотографије и део видео-материјала као сведочанства у вези с НАТО агресијом.

Јунаци нашег града:

Мирко Дмитровић

Дејан Бојковић

Душан Богосављев

Лазар Тишма

Далибор Чанковић

Петар Шкрпан

Дејан Младеновић

Зоран Филиповић

Јан Кукучка

Горан Варежан

Александар Њагул