NAŠE SEĆANJE NA 24. MART 1999. GODINE

Istorijski arhiv u Pančevu 24. marta svake godine izložbom obeležava godišnjicu početka NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Ove godine izložba neće biti održana. Razlog je poznat – pandemija virusa COVID-19.

Na današnji dan pre 22 godine, počela je NATO „intervencija” na Saveznu Republiku Jugoslaviju. To je, zapravo, bila agresija NATO alijanse na jednu suverenu zemlju, koju nije odobrio Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Prema međunarodnom pravu – potpuno nezakonita. Svojim dejstvima necivilizovana i brutalna. Nazvana „Milosrdni anđeo”. Po svojim posledicama – okupaciona, a zdravstveno dalekosežna i pogubna.

Tog 24. marta 1999, u 20.04, pala je prva bomba na Pančevo i to na Fabriku aviona „Utva”. Samo pukom srećom niko nije poginuo budući da su u fabrici bili radnici druge smene. Nešto ranije, pre nego što je pogođena Fabrika aviona „Utva”, gađani su vojni položaji u blizini Kačareva.

Zvuk sirene bio je naša svakodnevnica tokom 78 dana bombardovanja, pratio nas je i danju i noću. Sakriti se od njega nije bilo moguće, bio je svuda oko nas, u gradu, na selu, na ulici, u kući, podrumu, skloništu, jednostavno svuda. Veliki broj naših sugrađana dane je provodio u nekom podrumu ili skloništu sa sijalicom koja se napajala iz akumulatora, „kuvalom” za kafu i ponekom knjigom. Kako su dani odmicali, ljudi u skloništima imali su potrebu da veliko zlo i nepravdu koji su nas zadesili učine podnošljivijima i ubrzo su se u skloništima pojavile gitare, harmonike i društvene igre. Veći deo radno sposobnog stanovništva nastavio je da obavlja redovne aktivnosti, kako bi grad što normalnije funkcionisao u nenormalnim uslovima koji su nas nezasluženo snašli. Najveći teret bombardovanja, kada je civilno stanovništvo u pitanju, podneli su građani zaposleni u južnoj industrijskoj zoni, „Elektrovojvodini”, „Vodovodu i kanalizaciji”, „Utvi” i još mnogo drugih javnih i privatnih preduzeća. Nažalost, na tužne vesti se nije dugo čekalo – 4. aprila 1999. godine, prilikom bombardovanja Energane u sklopu Rafinerije nafte Pančevo, život su izgubila trojica radnika koji su tog dana bili na radnom mestu. Pored njihovih, istu bol i tugu, osetilo je i 15 porodica čiji su očevi, braća, sinovi, stradali braneći zemlju u redovima naše vojske i policije. Naša je obaveza da sećanje na heroje ne izbledi. Pančevo je za vreme bombardovanja pretrpelo veliku materijalnu štetu, a eko-sistem je trajno narušen. Iznad Pančeva je, prilikom bombardovanja južne industrijske zone, zabeleženo 10.500 puta veće prisustvo kancerogenih materija od dozvoljene količine, koje prouzrokuju slabljenje imunološkog sistema, razne vrste tumora, spontane pobačaje, urođene mane kod dece, neizlečive bolesti nervnog sistema, kao i razne druge bolesti. Sve nas to i danas prati.

Sigurno su se mnogi od nas više puta pitali zašto se sve to desilo i da li je moglo da se izbegne. Oni koji sebe nazivaju civilizovanim Zapadom uradili su to pod izgovorom da u Srbiji vlada diktatura i da narod treba osloboditi represije, da se dešava progon i etničko čišćenje na jugu naše zemlje. A šta je zapravo bilo? Sankcije koje je još ranije taj isti civilizovani Zapad nametnuo našoj zemlji, imale su tobože za cilj da primoraju tadašnju vlast da se preda, a svu surovost sankcija najviše je osetio običan narod – mi. Ako narodu ne odgovara vlast ili vođa koji ga predstavlja, rešenje za to zove se izbori. Na kraju, ako treba, i revolucija, puč, to je naša unutrašnja stvar. Glavni izgovor je bio navodno etničko čišćenje i progon 800.000 ljudi albanske nacionalnosti s Kosova i Metohije tokom 1998. godine. Navedeno podrazumeva da teritoriju napuštaju nepregledne kolone ljudi, a tako nečega nije bilo. Istina je da su se kolone pojavile 1999, tokom bombardovanja, i da su ljudi bežali od bombi, u daleko manjem broju od navedenog. Sve je to pažljivo pripremano i servirano svetskoj javnosti, čekala se kap koja će preliti čašu i opravdati NATO intervenciju. Okupatorske trupe opkolile su našu zemlju sa svih strana. Kako je vreme prolazilo, nestrpljenje agresora bilo je sve evidentnije. Došao je i taj dan, vrhunac nestrpljenja otelotvoren je u isceniranom navodnom zločinu u Račku. Dato je „zeleno svetlo” i bombe su počele da padaju na našu zemlju. Tokom tih 78 dugih dana, pored vojnih, civilizovani Zapad za legitimne ciljeve proglasio je i bolnice, škole, mostove, pruge, vozove, civilne objekte, dalekovode, fabrike, medijske kuće, hemijsku industriju, ambasade stranih zemalja… Ukratko, sve je postalo legitiman cilj. Pored toga, legitimno je bilo i korišćenje kasetnih bombi i bombi s osiromašenim uranijumom. Posledice svega toga još dugo ćemo osećati, zbog radioaktivnosti koju emituje osiromašeni uranijum. Takođe, tada smo se upoznali i s terminom „kolateralna šteta”, koji, kada ga izgovori predstavnik agresora, ima za cilj da anulira počinjeni zločin. Živote građana naše zemlje nije odneo samo zločin, ekocid je taj koji će nadmašiti sam zločin i u budućnosti odneti još više života. Da li je moglo sve to da se izbegne? Nije, kao što nije moglo ni 1914. godine, jer njima nijedan ustupak nije bio dovoljno dobar, a i gde jeftinije skladištiti nuklearni otpad? Nameće se pitanje – imamo li saveznike? Imamo, naš najveći saveznik je vreme, istorija je nepogrešivo bezbroj puta dokazala da je istina spora ali dostižna, i da svaka imperija ima svoj rok trajanja.

Zahvaljujemo sugrađanima Zoranu Jovanoviću Mačku, fotografu, reporteru „Večernjih novosti”, i Živojinu Milanoviću, fotografu, koji su nam trajno ustupili fotografije i deo video-materijala kao svedočanstva u vezi s NATO agresijom.

Junaci našeg grada:

Mirko Dmitrović

Dejan Bojković

Dušan Bogosavljev

Lazar Tišma

Dalibor Čanković

Petar Škrpan

Dejan Mladenović

Zoran Filipović

Jan Kukučka

Goran Varežan

Aleksandar Njagul